Ira je navikla da svima priča da ima savršenog muža: nema loše navike, ide na bazen, brine o vrtu, oblači se elegantno kod kuće i u najboljim je odnosima sa svojom svekrvom. Nema stomak, čak su mu i trbušnjaci vidljivi. Odličan je kuvar i za Irinu je nemoguće da se posvađa sa njim. Jednom su otišli da posete svog starog prijatelja Borisa.
Ali nakon sat vremena, Ira je glasno rekla da je umorna i da želi da ide kući. Boris nije želeo da ide, pa je pozvao taksi za svoju ženu. Dok su se vozili, ona je pomislila: “Kada dođeš kući, napraviću ti haos.” S punim zlokobnim mislima, Olya otvara vrata, snažno tresući ključeve.
Tada Borya dolazi u susret i, smešeći se, kaže: “Pobedio sam te! Hoćeš li čaj? A kako živiš? Već deset godina!” Ali moraš da razumeš da je on zaista savršen, takvi ljudi zaista postoje. Juče smo bili u kafiću i uslužila nas je fantastična konobarica.
On čak nije pomerio obrvu.” “Da, Olya, teško ti je. Na kraju krajeva, žena uvek treba da ima mogućnost da se malo posvađa sa svojim mužem. Da bude uvređena, da se naljuti, da viče. Inače, poludićeš. Idealni muž je prava patnja, stalna bol.”
Znao sam gde Borya radi. Otišao sam kod njega i ubedio ga da popije šolju kafe. Kada je na trenutak bio ometen, ubacio sam mu u džep papir sa potpisom “Tanechka” i mojim brojem telefona, poprskavši papir parfemom. Šta ne biste uradili za prijatelja! Sledećeg dana, Ira je sama pozvala:
“Došao je kući, pokazao mi papir sa brojem, rekao je da je to bila loša šala. Izvinio se i otišao da pripremi večeru.” Siromašna Ira. Ne znam kako da joj pomognem. Na kraju krajeva, ona će još mnogo godina patiti.
