U jednom danu, kolega sa posla je došao kod mene, ponovo pijan. Često je dolazio da razgovara sa mnom, ali u poslednje vreme dolazio je pijan.
- “Šta je opet s tobom? Zašto si pio nešto večeras?”
- “Da, dosadilo mi je, više ne mogu da izdržim.”
- “Šta se desilo?”
- “Ne mogu više da je gledam, niti to dete. Ni da je gledam, ni da je slušam. Ne mogu da ostanem kod kuće zbog nje.”
- “Pa dobro, žao mi je, naravno, ali šta želiš, dete je tek rođeno…”
- “Ne govorim o Vitki,” – prekinuo je on, – “govorim o ovoj Nasti, Oljina ćerka.”
- “Šta ona ima s tim?”
- “Ne mogu da je gledam. Ona nije moje dete, ona je stranac za mene. Prosto ne mogu da je vidim pored mog deteta. I stalno se penje na njega, igra se sa njim.”
- “Jednostavno više ne mogu da izdržim i počnem da vičem, znaš?”
- “Znaš, da sam bila tvoja žena, odavno bih te izbacila zbog toga. Šta ti je ta devojčica mogla da uradi, reci mi?”
- “Nije uradila ništa, znaš, ali ipak ne mogu da je vidim oko sebe. Ne mogu to da prihvatim.”
- “Zašto o tome nisi razmišljao pre, kada si se oženio Oljom? Ona je već bila trudna.”
- “Oženio bih se sa nekim ko nema decu.”
- “Šta misliš o Nasti? Kako ona tebe vidi?”
- “Pre me dosađivala sa stalnim pitanjima. U poslednje vreme to više ne radi. Ali još uvek luta po kući, igra se… Ali Olya je dobra, čisti, kuva, brine o detetu.”
- “Slušaj, moj savet ti je da što pre pronađeš zajednički jezik sa tvojim detetom, inače će biti prekasno. Razumeš li da će mama uvek izabrati dete pre tebe? Ako želiš da ostaneš sa Oljom, moraćeš to da uradiš.”
- “Neću to da uradim, neću to da uradim. Nervira me, znaš? Ne mogu da to učinim.”
- “Onda ćeš naterati Olyu da te izbaci iz kuće.”
- “Vidim da ni ti ne želiš da mi pomogneš, pa ću da odem.”
