Svekrva nam je predložila da se preselimo kod nje i iznajmimo naš stan. Nismo imali gde da odemo, pa smo pristali.
Dok je moj muž bio kod kuće, svi su se šalili na naš račun. Ali čim bi on otišao, odmah su me stavljali na moje mesto. Nisam smela ni da priđem frižideru.
Dugo sam plakala pred mužem, pokušavajući da mu objasnim sve. Nije mogao da poveruje da bi njegova majka i njena ćerka bile sposobne da mi stave nešto lepljivo na češalj. Ne mogu da kažem koliko bih još izdržala da nije bilo jednog incidenta.
Moj muž i ja smo svako jutro zajedno izlazili iz kuće – on je išao na posao, a ja sam vodila decu u vrtić. Ali tog jutra, muž se nije osećao dobro i odlučio je da ostane u krevetu. Ja sam izašla da obavim svoje obaveze i ubrzo se vratila.
Na vratima sam srela cimera svoje zaove.
– Hej, ti! Idi brzo po pivo.
– Jesi li poludeo? – brzo sam odgovorila.
– Rekao sam ti, idi odmah! – podigao je ruke, spreman da me natera da poslušam.
U tom trenutku, svekrva je izašla iz kuhinje:
– Tako je! Neka bar nešto korisno uradi, glupa ženo! I neka baci i đubre!
U tom momentu, vrata naše sobe su se otvorila i moj muž je izašao. Tišina. Svekrva je postiđeno nestala u kuhinji.
Moj muž je zgrabio tog bednika za okovratnik i odvukao ga niz stepenice, vičući mu da se nikada više ne vraća. Zaova je htela nešto da kaže, ali nije se usudila. Svekrva je pokušala da se pravi nevina, ali ju je njen sopstveni muž oterao.
Moj muž je odmah pozvao naše podstanare i obavestio ih da im je to poslednji mesec stanovanja. A svojim rođacima je jasno stavio do znanja da, ako mi upute još jednu reč do kraja meseca, mogu smatrati da su izgubili sina.
Mesec dana kasnije, vratili smo se u naš stan. Ali ta bol me je dugo progonila. Svekrva i svekar su se odrekli svog sina, ali njemu nije bilo žao. Čak kaže da ne želi ni da ih poznaje, ni da ih vidi.
