Nedavno sam video sledeću sliku. Jedna starija dama stajala je na ulici s ispruženom rukom. Sama po sebi bila je pogrbljena, obučena u stari, istrošeni kaput. Ispod kaputa provirivala je tanka letnja haljina, koja je uopšte nije grejala. Na glavi je imala tanak šal, a na nogama iznošene cipele, koje očigledno nisu bile odgovarajuće veličine.
Baka ništa nije tražila od prolaznika, stajala je ćutke i gledala dole. Bilo je teško videti joj lice, ali kada sam ga ugledao, nisam mogao da pročitam nijednu emociju na njemu. Praznina u očima i unutar nje. Dva tinejdžera, od oko 15 godina, prošla su pored bake.
Glasno su se smejali, koristili nepristojan jezik, i to toliko glasno da je cela ulica mogla da čuje to bezobrazluk. Uprkos mladim godinama, dečaci su već pušili i raspršivali dim oko sebe, pokazujući koliko su „kul“ i „odrasli“.
Dečaci su prišli sirotoj starici, stavili joj u ruku opušak cigarete i pobegli, smejući se. Starica se trgla od iznenađenja, noge su joj klecnule i sela je na zemlju. Počela je da duva u ruku, a u očima su joj se pojavile krupne suze.
Tada je jedan dečak, učenik trećeg razreda, potrčao ka baki. Odmah joj je pomogao da ustane.
– „Bako, ne plači. Evo moje pogače, još je topla. Sačekaj me ovde, ali nemoj nigde da ideš. Živim blizu, odmah se vraćam.“
Baka je uzela pogaču; taman kada je htela da se zahvali dečaku, on je pobegao, ostavivši svoj ranac pored nje. Vratio se posle pet minuta. Doneo je jod i zavoj.
Dečak je obradio bakinu ranu. Zatim joj je dao svoju kasicu.
– „Štedim za auto, već imam mnogo novca, kasica je puna. Ali mogu da uštedim još, a ovo je za tebe.“
Da bi zaustavio bakine suze, dečak ju je snažno zagrlio. Baka je čula kako dečakovo srce brzo kuca. To je bilo najveće i najplemenitije srce na svetu.
