U našoj porodici se iz generacije u generaciju to prenosi: kad svi sednu zajedno za sto da ručaju ili večeraju, stavimo boršč ili supu u jednu veliku posudu i svako uzme kašiku – ko koliko hoće, toliko jede.
Da ne bi kapalo po stolu dok nosiš kašiku do usta, ispod nje stavljaš parče hleba. Isto tako, kad su dinstani ili prženi krompiri, na primer, stavljamo ih u tiganj, a svi uzimaju viljuške. Šta je tu loše – ne razumem. Pa svi smo svoji. Ali našoj snajici to se odmah nije dopalo, počela je da stavlja odvojene tanjire za našeg sina i sebe.
Napomenula sam joj da je kod nas tako običaj, i da, kad je već došla u našu kuću, treba da poštuje naš red i tradiciju. I ona je postepeno prestala da seda s nama za sto, pravi se da nešto radi kad svi jedu, ili kaže da je zauzeta, navodno radi (ima neki posao na daljinu, radi preko kompjutera, sedi u svojoj sobi).
Izađe posle, priprema nešto za sebe i jede krišom kad nikoga nema kod kuće. Ja već na to gledam kroz prste, jer ipak, to je žena našeg sina. Mada mi je takvo njeno ponašanje veoma neprijatno.
A još razmišljam: kako će biti kad im se beba rodi? Hoće li i dete naučiti da ne želi s nama iz iste posude da jede?
