Ali nakon rođenja mališana dogodilo se čudo, čemu roditelji nisu mogli da se nagledaju.
Tata i sin su gledali fudbal na televizoru, a Ljuba je ležala u spavaćoj sobi i brinula se. Kada je muž došao da legne, rekla je:
– Kolja, opet sam trudna.
– Super! Daša i Vovka su već odrasli, uskoro će odleteti iz porodičnog gnezda. A mi ćemo se radovati, još jedno dete!
– Ali imam 38 godina.
– Pa šta? Amerikanke u tim godinama tek prvu decu rađaju. I meni je samo 39. Snaći ćemo se.
Venčali su se kada se Nikolaj vratio iz vojske. Zaljubio se u Ljubu još u školi. Ljuba je raznosila poštu, kasnije postala šefica odeljenja. Nikolaj je posle vojske seo za grejder i tako radio. Živeli su dušom i telom jedno za drugo.
Uskoro su se rodila deca: ćerka Daša i sin Vladimir. Ćerka je ove godine krenula u završni razred. Sin je dve godine mlađi. Okupivši sve za doručkom, Nikolaj je saopštio starijoj deci vest. Sin je, kao i uvek, bio štedljiv na rečima. Reakcija ćerke, međutim, bila je šokantna:
– U starosti ste poludeli? Meni ne trebaju ni brat ni sestra!
Prolazile su nedelje, ali nije bilo promena na bolje. Ćerka i dalje nije razgovarala s majkom, a potom je počela čak i da bude gruba. Ljuba se nije žalila mužu. Posle osam meseci Ljuba je rodila dečaka. Nazvali su ga Andrej. Iz porodilišta Ljubu je dočekao muž, spremio večeru, kupio tortu. Deca su se vratila kući kasno uveče. Sin se ubrzo navikao na to da ima mlađeg brata, počeo je pomagati roditeljima. Daša je i dalje ignorisala brata. Pretvarala se da ga nema. Ljuba je patila, osećajući se krivom za ono što se dogodilo.
Jednom, nakon još jedne ćerkine podrugljivosti, Ljuba nije izdržala:
– Šta sebi dozvoljavaš? Zašto misliš da možeš da vređaš mamu? Nisam prestala da te volim i nikada neću prestati. Volim svu decu podjednako, ali više ti neću dozvoliti da se izruguješ. Nećeš ni primetiti kada ćeš se udati i roditi decu.
Tada će ti trebati moja pomoć. A hoću li ja hteti da pomognem – to je pitanje. Uskoro ideš na studije. Razmisli o tome kako ćemo dalje živeti? Kao neprijatelji ili kao porodica?
Daša se promenila. Malo. Bar je prestala da govori ružne stvari. Jednom, vratila se kući ranije nego obično, Ljuba je ušla u spavaću sobu i, ne verujući svojim očima, stajala je ukočeno: Daša je ljuljala brata i pevala mu pesmicu.
– Mama, plakao je. Verovatno ga zubi bole.
– Verovatno. I tebi su rano počeli da rastu – odgovorila je Ljuba, ali je radosno pomislila u sebi: – Kako je ovo divno. Sada će nam biti dobro.
