Tebi će biti svejedno, a ja ću da vraćam dugove!
Kada je Tanja bila u osmom razredu, u njenoj porodici je došao mali brat. Razlika između dece bila je 15 godina. Tanja nije bila sklona dečjoj ljubomori i uvredama, pogotovo jer ni ona nije dobijala previše pažnje u porodici.
– Peticu si dobila? – ravnodušno je pitala mama. – Pa šta si drugo mogla da dobiješ? Učenje je osnovni posao učenika. I to je sve.
Nema pohvala, ni ponosa zbog ćerke, naravno, to je bila očigledna stvar. Tanja se sa entuzijazmom prihvatila pomaganja mami u brizi za malog Aleksijića. Kupala ga je, šetala, prala pelene. I dalje je dobijala očekivane petice u školi, koje niko nije primetio, kao ni hrpu peglanih pelena, opranog posuđa, presvučenog bebe.
– Tako mora biti, – poučno je napomenuo otac, ćerka je prva pomoćnica u kući. Tako je oduvek bilo. I ti si dužna da nas paziš u starosti, a Aleksije je nešto drugo. Sin je nastavak, to je karijera, to su postignuća i nade. I njemu kao starija sestra uvek moraš pomagati. To je tvoj sestrinski dug.
Tako je Tanja završila fakultet, zaposlila se, udala i rodila sina.
A muž nije primećivao ni čist stan, ni ukusan boršč, ni to što je Tanja napredovala u karijeri i počela da zarađuje više od njega.
– Pa sve žene se trude za porodicu, – govorio je muž. – Ne bih živeo sa tobom da si drugačija.
Jednog dana otac je preminuo, brat je odrastao i počeo da se priprema za fakultet, a mama je počela da oboleva.
– Moraš pomoći bratu, – zvala je mama. – Nije prošao na budžet, mora da ide na privatno. Nemam odakle da uzmem novac, a ti si starija sestra. Tvoj je dužnosti da pomažeš da raste i uči mlađeg brata.
I Tanja je pomagala, plaćala, uređivala. Nije razmišljala o tome kada je poslednji put tražila od roditelja da joj rode brata da bi im pomagala, učila ih i uređivala. A vikendom, umesto da se odmori, Tanja je trčala do stana u kojem je nekada živela, da bi spremila hranu za celu nedelju, očistila bratovu sobu i napunila frižider za mamu.
– A ko bi to još trebalo da radi? – pitala je mama. – Smatrali smo da ćerka mora da pomaže roditeljima. A moja penzija je mala, a Aleksiju treba toliko toga.
A onda je Tanja dolazila kući i ponovo radila sve što je upravo završila, jer ona je žena, ona mora.
Nekoliko godina kasnije, Tanja je zaposlila svog brata Aleksija, koji nakon dve godine od završetka fakulteta nije mogao da nađe odgovarajući posao.
I već je plaćala kredit za školovanje svog sina, koji je, takođe, živio u nadi na postignuća, ali nije prošao na budžet.
Tada je Tanja počela da slabi. Obledela je, počela da se umara i brzo mršavila. Ali nije mogla da se zaustavi u svom večnom trčanju: “Ona mora.”
Kada su joj saopštili dijagnozu i stadijum, ispostavilo se da je prekasno da se nešto uradi, ali moglo bi da se pokuša, iako je to bilo vrlo skupo.
– Gde da nađem te pare, – rekao je muž. – Trebala si ranije da primetiš da nešto nije u redu sa tobom. Da dam toliki novac i šta onda? A ako ne pomogne? Tebi će biti svejedno, a ja ću morati da vraćam dugove?
– Oženio sam se, – rekao je brat. – Imam novac za svadbu. Drži se, to …
– A kako ću ja da živim? – histerisala je mama. – Hoće li snaja da brine o meni? Ti si kriva za sve.
Nisi se čuvala, nisi razmišljala da ćeš uvaliti roditeljima tolike troškove. Egoistkinja. Trebala si ranije da obratiš pažnju na to da nešto nije u redu sa tobom.
“Morala si, morala si, morala si”, zvonilo je u Tanji u ušima.
I samo je sin, koji je saznao šta se dešava sa njegovom majkom i koliko novca je potrebno, ćutke otišao, napisao prijavu na fakultetu, i novac koji je platio za godinu dana, a bilo je to u septembru, bio je vraćen.
A zatim je našao posao. Tanja je otišla na lečenje. I pomoglo je. Kao da je zajedno sa bolešću, Tanja ispravila leđa i skinula sav svoj ogroman dug prema svima. I iznajmila je stan, otišla od muža, zatim se razvela i podelila novac od prodaje stana na tri dela, uzgred, zarađene trojke. Ona i sin su uzeli po stan sa hipotekama, a muž je svoj novac potrošio, vratio se na periferiju, kod starih roditelja.
I mama živi sa bratom i njegovom porodicom, pokušava da podseća Tanjom na dug, zove, svađa se. A brata su na kraju iz Tanjinog posla zatražili da ide, jer ona više nije stajala i pokrivala njegove greške.
I sada je ona nezahvalna ćerka, koja nije opravdala očekivanja, izdajnička žena koja je oduzela mužu stan, sestra koja nije pomogla svom rođenom bratu, i još je svoju staru majku bacila na njegove pleće.
Ali Tanja je prvi put u životu, u šestoj deceniji, nikome ništa nije dužna. Ona je skoro mlada, skoro zdrava, a njen sin je, na iznenađenje, odrastao u pristojnog čoveka. Ranije bi skinula teret i zaboravila na večne dugove. Pa dobro, bolje ikad nego nikad.
