Kada je pogledao kroz prozor, Stas je odmah potrčao napolje. Obožavao je da skače po baricama i žurio je da ih uhvati pre nego što ih sunce osuši. Kapljice vode prskale su na sve strane, a dečak je od toga bio još srećniji.
Sve to je posmatrala Lena, vireći kroz prozor kuće. Tako malo treba deci za sreću. Za svog Stasika bila je spremna na sve, samo da vidi njegov osmeh… Lena je oterala muža koji je maltretirao nju i dvogodišnjeg Stasika, pa je sina odgajala sama. Bivši muž bio je pijanica, besposličar kojeg se Stasik jako bojao.
Ipak, Lena i njen sin nisu oskudevali – njena majka im je slala novac iz Španije. U početku se nadala da će sve biti u redu, da će muž naći posao, i podržavala ga je, misleći da su problemi privremeni… Ali ubrzo je shvatila istinu: ni kad su se pružale dobre prilike za posao, on ih nije prihvatao – birao je zabavu, piće i društvo.
Lena je radila na pijaci, prodavala cveće do kasne jeseni, iako joj je majka pomagala finansijski. Jednog nedeljnog jutra, dok je bila sa sinom na pijaci, prišla joj je nepoznata žena s čudnim pitanjem:
— Dobro jutro, devojko. Da li ste slobodni ove subote?
— Dobro jutro. A zašto pitate? Poznajemo li se? – začuđeno je upitala Lena.
— Ne, ne… Izvinite, nismo se ranije srele – odgovorila je žena zabrinutim i tužnim glasom. Bilo je jasno da joj je neprijatno što je tako upala u razgovor, a izgledalo je i kao da će zaplakati. — Izvinite, ali više ne znam kome da se obratim.
— Razumete, ove subote moj sin treba da se ženi. Ali pre tri dana njegova verenica je pobegla bivšem – navodno se ljubav vratila, tako je rekla… A mi smo već sve organizovali, gosti su pozvani, slavlje je spremno. Moj sin je očajan, a mene izjeda sramota pred celim selom.
Žena se na trenutak trgla, a zatim, s puno težine u glasu, nastavila:
— Ne znam kako da vas zamolim… Ali, molim vas, budite verenica mog sina, bar na jedan dan – samo za venčanje. Posle toga, možete se odmah razvesti. Niko neće ništa primetiti, jer ionako još niko nije upoznao njegovu verenicu.
Leni je sve ovo zvučalo kao san, ostala je zatečena. Ali, kad je malo razmislila i došla sebi, sažalila se na ovu ženu i njenog sina i pristala.
— Hvala ti, devojčice moja, toliko si dobra i saosećajna. Nisam slučajno prišla baš tebi – već tri dana te posmatram ovde s tvojim sinom i tek danas sam smogla hrabrosti da ti priđem. Shvatila sam da si sama s detetom, niko vas ne dočekuje, niko ne zove. A tvoje oči… pune su tuge, ali su dobre. Hajde, idemo po venčanicu i odelo za tvog mališana! – sad je sigurnije rekla žena, Larisа Nikolajevna.
Venčanje i pravo čudo
Venčanje se slavilo u celom selu. Mladenci su izgledali zaljubljeno, a gosti su s oduševljenjem posmatrali prelepu mladu.
Ali niko nije znao da mladenci tek sada zapravo upoznaju jedno drugo – kroz tihe razgovore, učeći osnovne stvari, poput datuma rođenja i omiljenih stvari. Znali su da će ih voditelj na venčanju ispitivati, pa su morali biti spremni.
Za stolom je sedeo i Stas, posmatrajući srećnu i nasmejanu majku i njenog mladoženju, koji je neprestano pričao i zasmejavao je.
Venčanje je prošlo savršeno, gosti su se razišli. Lena se osećala kao da je među svojim ljudima dok je pomagala da se počisti sto.
— Tako sam ti zahvalna, draga moja – nežno ju je zagrlila Larisa Nikolajevna. — Odmori se sa Stasikom, ujutru ćemo vas odvesti kući. A razvešćeš se kada sama poželiš…
— Kakav razvod, mama? Pa, upravo smo imali venčanje! – prekinuo ju je njen sin, Andrej.
— Isprva sam bio protiv svega ovoga… Ali sada sam ti iskreno zahvalan. Lena, voleo bih da nam daš šansu. Osećam da sam u tebi pronašao srodnu dušu – svoju ženu i najboljeg sina.
— Možda vredi pokušati… – tiho je rekla Lena.
Stasik je prišao mami i Andreju, svom novom ocu, i snažno ih zagrlio. Stajali su tako, zagrljeni, kao prava porodica.
Larisi Nikolajevnoj su oči bile pune suza. Još juče je mogla samo da sanja o ovome, a sada su se njene molitve ispunile.
I nije mogla da sakrije suze ni tri meseca kasnije, kada su joj mladenci saopštili da sa Stasikom očekuju još jednog dečaka.
