Ja sam se oduvek ponosila time što sam rodila i odgajila divnog sina. Ali pre tri godine u našoj porodici dogodila se strašna tragedija, zbog koje sam se zapitala: da li sam zaista odgajila dobrog, plemenitog čoveka?
Moja snaja je preminula tokom porođaja. Moj unuk je ostao bez majke. Moj sin je toliko teško podneo gubitak voljene osobe da ne želi da vidi svog sina. Roditelji njegove supruge takođe su odbili dete. A ja nisam mogla. Uzela sam ga kod sebe.
Ne znam da li ću mu moći zameniti roditelje. Ali trudim se koliko mogu. Moj sin je postao hladan čak i prema meni. Ne može mi oprostiti što sam uzela dete. Gledajući njegovo ponašanje, sumnjam: hoću li uspeti da odgajim dobrog, saosećajnog, plemenitog čoveka od svog unuka?
Moj sin misli da sam ga izdala kada sam uzela dete. Možda je u nečemu u pravu. Možda nisam trebalo da ga uzmem. Možda sam, kao majka, trebalo da podržim svog sina, šta god da je odlučio.
Ali kada pogledam ovo nevino biće, shvatim da nisam mogla drugačije. Kako bih mogla da ga dam u dom za nezbrinutu decu? Šta ga tamo čeka? Kakav će čovek postati?
Kako će mu se sudbina oblikovati? Ova pitanja me muče. Kao da su me stavili pred izbor: sin ili savest. I ja sam izabrala ovo drugo. Ne znam da li će Svevišnji prihvatiti moj izbor ili me osuditi.
Teško mi je da se brinem o unuku, jer više nisam mlada kao onda kada sam odgajala sina. Moje prijateljice mi nude pomoć, ako mi zatreba. Ali trudim se da sve radim sama.
Unuk mi je miran i poslušan dečak. Bar u tome sam imala sreće. Nadam se da ću uspeti. I da će njemu biti dobro.
