Anja je bila usamljena devojka. Tiha i distancirana. Nije imala prijatelja, a studentske zabave je nisu zanimale. Živela je učenjem, knjige i udžbenici su joj bili prijatelji. Univerzitetska biblioteka bila je najbolje mesto za provedeno vreme.
Anja nije želela da se izdvaja, pa je u univerzitetu gotovo niko nije znao. Tog večera je ostala duže u biblioteci. Izašla je kasno. Prišla je zgradi, odlučila je da skrati put i prošla kroz pustinju. Tu ju je sustigao silovatelj i iskoristivši trenutak, učinio svoje crno delo.
Zatim je pobegao tako brzo da devojka nije ni primetila njegovo lice. Posledice su se pojavile za mesec i po dana. Anja je zatrudnela. Lekar je insistirao na porođaju, objašnjavajući da ako sada prekinu trudnoću, postoji velika opasnost da Anja nikada ne bude mogla postati majka.
Anja je teško pristala da rodi, misleći da će nakon porođaja dati bebu u dom. Jer u tom trenutku njen prioritet je bilo učenje, a ne briga o bebi. Ali kada je u porodilištu ugledala svog sina, nešto se u njoj promenilo.
„Nikome i nikada te neću dati. Ti si moj i samo moj“, mislila je gledajući u dete. Dečak je osvojio majčino srce svojom bezbednošću.
Nakon dve godine, Anja je padala u užas pri samom pomenu da je ikada razmišljala o tome da ostavi Mišku u domu. Danas je sigurna da bi to bila njena najveća greška u životu. Sada ne žali ni zbog čega i vrlo je srećna, imajući sina kao što je Miško. Dečak je takođe srećan što živi sa svojom majkom. Šetali su parkom, majka i sin.
Divno vreme, divno raspoloženje. Dečak nije ćutao ni minut, stalno postavljajući pitanja. Mama, radujući se radoznalosti sina, detaljno je odgovarala na njegova pitanja. Prolaznici, čujući njihov razgovor, smeštali su se. Ali majka i sin nisu primećivali nikoga. Oni žive samo za jedno drugo. I svet pripada njima.
