Sa 35 godina sam se udala, a mom izabraniku je bilo 24. Ali voleli smo se i nismo obraćali pažnju na tuđa mišljenja. Pola godine posle venčanja rodile su se Lizonka i Lidica. Vlada je voleo devojčice. Međutim, posle nekog vremena, sve je krenulo naopako. Vlada je sve češće ostajao duže na poslu. Ponekad se nije vraćao noću. Mislila sam da se trudi za nas i devojčice. Cene u prodavnicama su rasle, ali mi to nismo osetili. Vlada mi je ostavljao po 3000 grivni nedeljno za kućne troškove. Bilo nam je dovoljno. Nisam zapošljavala dadilje, nisam se žurila da se vratim na posao. Majčinski instinkt me je potpuno obuzeo.
Verovatno sam napravila veliku grešku. Za godinu dana sam se ugojila osam kilograma i osećala da stalno dobijam na težini. Čim bi moje devojčice zaspale, mene bi uhvatila glad. Devojčice su rasle, a troškovi su se povećavali. Vlada je počeo da ostavlja gotovo 4000 grivni nedeljno. Sve češće je radio dodatne poslove i dolazio kući, iskreno, samo da prespava. Naša intima je postala retkost. Ujutru ga nisam zatekla pored sebe.
Noću bi tiho odlazio da spava u kuhinju, na kauč. Tamo bih ga pronalazila ujutru, pokrivenog ćebetom. Govorio je da ide jer puši noću i ne želi da nas probudi. Jedne noći, kada je bio kod kuće, pitala sam ga koliko ukupno zarađuje. Suvo je odgovorio pitanjem: “Zar ti ne preostaje dovoljno?” Ujutru sam na kuhinjskom stolu našla 5000 grivni. Shvatila sam da nas Vlada voli.
Ovako je bilo skoro šest meseci. Svakog ponedeljka je ostavljao 4000-5000 grivni. Onda ga nije bilo dva dana. Kada se vratio, bio je veseo i nasmejan. Spakovao je svoje pantalone i košulje u kofer i krenuo ka izlazu. Stala sam ispred vrata:
— Ideš?
— Da, idem.
— Zašto?
— Odvratno mi je.
— Od čega?
— Od tvog menija.
— To nije moj, već iz prodavnice.
— Jedno jelo je tvoje.
— Koje?
— To više nije važno…
— A deca?
— Brinuću se o njima…
Nedelju dana kasnije uplatio mi je na račun 5000 grivni. Otišla sam da ih podignem. Nisam rasipnik. Shvatam da negde daleko od glavnog grada ljudi žive s porodicama od tih para. Ali ja ne mogu. Ne želim da moja deca brinu samo o hrani i odeći. Želim da od njih napravim korisne ljude, dostojne sveta. Ne treba da misle o parčetu hleba ili šta će obući ujutru.
Pozvala sam Vladu i rekla mu da ću podneti zahtev za alimentaciju. On je, činilo mi se, bio hladan:
— Podnesi, čekam. Ali ako hoćeš, ne moraš se petljati s pravosuđem. Moja osuda neće doneti ništa dobro našoj deci u budućnosti. Hajde da se dogovorimo. Plaćaću ti po 12.000 grivni mesečno, a ti ćeš mi za svaku uplatu davati potvrdu. Možda ću ti dati još 1000 za dečije sitnice. Ako odeš na sud, dobićeš trećinu moje zvanične plate, a to je samo 3000 grivni. Razmisli.
— Vlado, ali ranije si davao 20.000.
— To je bilo ranije. Tada sam te ponekad koristio. Sada je sve drugačije. Izvini. U ovom životu za sve se plaća.
— Razumem. A deca, Vlado, zar ti njih nije žao?
— Da nije zbog dece, ne bi dobila ni jedan dinar.
Prekinuo je vezu. Sedim i razmišljam. Šta da radim? Kako je život nepravedno uređen. Te sive plate su nepodnošljive. Advokat mi je rekao: „Pristanite, to vam se isplati. U suprotnom, dobićete samo ono što vam je bivši muž rekao.“
Pozvala sam Vladu i rekla mu da pristajem. On je drsko odgovorio: „A ko je sumnjao?“
Sutra uveče, u 19.00, doći ćeš u kafić „Spusk“ i doneti potvrdu na 5000. Za sada.“
U kafiću je sedeo i večerao. Predala sam mu potvrdu. Izvadio je telefon i obavio uplatu. Sedeo je tako mršav, s prljavim cipelama. Postalo mi je žao. Pitala sam:
— Vlado, a gostinice za decu danas nećeš dati? I da li imaš ženu u životu?
Verovatno je shvatio kako sam pogledala njegove cipele. Progutao je zalogaj pljeskavice, sklonio noge ispod stolice na kojoj je sedeo i odgovorio:
— Gostinice kasnije. Za dve nedelje dovešćeš ćerke ovde – razračunaćemo se. Hoću da vidim kako ih izdržavaš. Možda je vreme da razmislim o starateljstvu. I nemoj da mi zaviruješ u dušu. Žena na svetu ima mnogo, ti nisi jedina.
Poslušala sam ga i otišla. Kupila sam hranu i neko vino. Jermensko. Kod kuće sam plakala, plakala… Beznađe.
Sledeće nedelje moraću da upišem Lidu i Lizu u vrtić, a sama da se vratim na stari posao. Da li će me ponovo primiti, ne znam. Možda ću morati da tražim novi posao, sa sivom platom. Neka je i takva. Vreme je da mu dokažem da mi milostinja ne treba. A alimentaciju će morati da plaća. Neka je trećina plate, ali sutra podnosim zahtev sudu. Neka živi.
