Preselila sam se iz doma u dobar stan. Nalazi se u centru grada, ima dobru renovaciju, a cena je veoma povoljna. Čak sam se iznenadila u čemu je caka, dok nisam shvatila ko će biti moja komšinica.
Devojka mi je odmah rekla da bolje ne raspakujem kofere jer ću uskoro morati da se selim. – Zašto to? Ne planiram da tražim novi stan. – Moraćeš, jer se ne može mnogo ljudi sa mnom slagati, a meni je dobro samo.
Sve je počelo s malim stvarima. Jednom mi je posolila kafu, zatim stavila šećer u supu. A na kraju i lepak u patike. Počela sam da joj vraćam istom merom. Samo se smeškala i čudila što je ponavljam: – Prethodne stanarke su ovde pobegle.
– Znači, bile su slabe. Potom je komšinica počela da ostavlja hrpu prljavih sudova u sudoperi, nadajući se da ću ih sve oprati.
Jer nije imala gde da stavi sudove. Ali nisam se doticala te prljave gomile, već sam kupila jednokratne posude. Ubrzo je i njoj dosadilo da gleda svoju hrpu, pa je sve oprala. Onda je napravila žurku, pozvala mnogo ljudi, i oni su glasno slušali muziku. Ali to me nije iznenadilo, jer sam 4 godine živela u domu, gde nas je bilo po petoro u sobi.
Ubrzo se komšinica predala. Čudili su se od čega sam sve izdržala i nisam pobegla. A ja sam rekla da sam odrasla u brojnijoj porodici, tako da sam spremna na sve. Na kraju smo se sprijateljile, sada se smejemo dok se prisećamo kako smo se prilagođavale jedna drugoj.
