“U svojih 59 godina srela sam muškarca koji mi je ubrzo predložio da živimo zajedno. Otprilike 15 godina sam već razvedena, ozbiljnih veza više nije bilo, pa sam razmislila o svim ‘za’ i ‘protiv’ i odlučila da probam.
Na prvi pogled, osoba je bila veoma uredna i poštena. Razgovarali smo i došli do zaključka da je bolje da živimo na mojoj teritoriji. Tako smo započeli naš zajednički život. Isprva je sve bilo kao u bajci, a zatim je počeo haos. Kako sam radila u fabrici, imala sam prilično naporan raspored. Moj voljeni je bio sam svoj šef, budio se kad je hteo, izlazio iz kuće i vraćao se kada mu je odgovaralo.
Tokom vikenda, sve te poslove i čišćenje uvek sam radila ja. U nedelju pripremam obroke za celu nedelju, dođem umorna s posla, a u sudoperi leži mnogo prljvog posuđa. Ako mu skrenem pažnju, odmah se naljuti. Uglavnom, počela sam da ćutim više. Jednom sam ga zamolila za pomoć: trebalo mi je da opere prozore, ali je odbio, govoreći da je to isključivo ženski posao.
Ipak, jednog dana sam došla kući i imala utisak da je kod kuće sređeno. Na prvi pogled se činilo tako, jer je uspeo da usisava i obriše prašinu samo na mestima koja su vidljiva. Neke žene mogu da me osuđuju i govore da previše tražim, ali u poslednje vreme sam počela da shvatam da mi on uopšte nije potreban.
A zašto? Sama se izdržavam, idem na posao, kuvam, čistim, kupujem namirnice. Za njega sam postala veoma zgodna. Mnogo je bolje u takvim slučajevima biti samo prijatelj. Jednom nisam izdržala i rekla mu sve što sam nagomilala. Pogodite šta mi je na to odgovorio? Smireno je rekao da to nije njegova kuća i da je on ovde samo gost!
A da ništa za domaćinstvo ne planira da kupi: o tome moram razmišljati isključivo ja! Tako sam provela s muškarcem puna dva nedelje. Sada mi je za ceo život dovoljno! Kako mislite, da li je žena pravilno postupila što se razvela sa takvim muškarcem?”
