Ana Petrovna je sedela u bolničkom parku na klupi i plakala. Danas je napunila 70 godina, ali ni sin ni ćerka nisu došli niti je pozdravili. Istina, njena cimerka iz sobe, Evgenija Sergejevna, čestitala joj je i čak poklonila mali poklon. Još je i bolničarka Maša u njenu čast donela jabuku za rođendan.
Pansion je bio pristojan, ali je osoblje uglavnom bilo ravnodušno. Naravno, svi su znali da ovde deca dovode stare roditelje da prožive poslednje dane, jer su im postali teret. I Anu Petrovnu je ovde doveo sin, rekavši da će se odmoriti i lečiti, ali u stvarnosti je samo smetala snaji.
Stan je bio njen, a sin ju je kasnije nagovorio da prepiše stan na njega. Kada ju je molio da potpiše papire, obećao je da će sve ostati isto, da će ona i dalje živeti u svom domu. Ali u stvarnosti je bilo drugačije. On se sa porodicom odmah uselio kod nje, i počeo je rat sa snajom.
Snaja je stalno bila nezadovoljna – nije dobro kuvala, ostavljala je nered u kupatilu, i još mnogo toga. Sin ju je u početku branio, ali je ubrzo prestao i počeo i sam da viče. Ana Petrovna je primetila da su počeli da šapuću o nečemu, a čim bi ušla u sobu, odmah bi ućutali.
Jednog jutra, sin je pokrenuo razgovor o tome da bi trebalo da se odmori i leči. Majka ga je pogledala u oči i gorko upitala:
— U dom za stare me šalješ, sine?
On je pocrveneo, uznemirio se i odgovorio s krivicom:
— Ma kakav dom, mama, to je samo sanatorijum. Ostaćeš mesec dana, pa se vraćaš kući.
Doveo ju je, brzo potpisao papire i požurio da ode, obećavši da će se uskoro vratiti. Došao je samo jednom – doneo je dve jabuke i dve narandže, pitao:
— Kako si?
I otišao pre nego što je završila odgovor.
Tako je već dve godine ovde. Kad je prošao mesec i sin nije došao po nju, pozvala je kućni broj. Javio se stranac – ispostavilo se da je sin prodao stan, a gde je sada, niko nije znao.
Ana Petrovna je nekoliko noći plakala, ali je znala da je neće vratiti kući. Najgore od svega bilo je što je jednom, zbog sreće sina, povredila ćerku.
Ana je rođena u selu. Tamo se i udala za školskog druga Petra. Imali su veliku kuću i imanje. Nisu bili bogati, ali nisu ni oskudevali.
Jednog dana je komšija iz grada došao u posetu i počeo da priča Petru kako je u gradu bolje – dobra plata, odmah daju stan. Petar se zapalio za tu ideju i ubedio Anu da prodaju sve i presele se u grad.
Stan su zaista dobili odmah. Kupili su nameštaj i polovni „Zaporožec“. Međutim, Petar je doživeo nesreću s tim autom. Dva dana kasnije preminuo je u bolnici.
Ana je ostala sama sa dvoje dece. Da bi ih prehranila, uveče je čistila hodnike. Mislila je da će, kada deca odrastu, pomagati. Ali nije bilo tako.
Sin je upao u loše društvo, pa je morala da pozajmi novac kako ga ne bi zatvorili. Dve godine je vraćala dugove. Ćerka Daša se udala i rodila dete, ali se razvela jer je dete stalno bilo bolesno, a muž je otišao. Daša je upoznala udovca sa sličnom pričom i udala se.
Posle nekoliko godina, njenom mužu su bile potrebne pare za operaciju, ali Ana je tada odbila da pomogne, čuvajući novac za sina. Daša se uvredila i zaklela da joj majka više nije majka.
Prošlo je dvadeset godina bez kontakta. A sada, Ana se iznenada okrenula kada je čula glas:
— Mama!
Srce joj je zastalo. To je bila Daša! Utrčala je i zagrlila majku.
— Konačno sam te pronašla! Brat nije hteo da da adresu, ali sam mu zapretila sudom zbog ilegalne prodaje stana.
Daša ju je zagrlila i rekla:
— Oprosti mi, mama, što se nisam javljala. Sramota me je bilo. Muž me nagovorio da te pronađem. Spremi se, ideš sa mnom. Imamo veliku kuću pored mora!
Ana je zaplakala – ovoga puta od sreće.
