Ruke su joj drhtale, a kada smo saznali o čemu se radi, nismo mogli da verujemo.
Radim već 5 godina u velikoj finansijskoj kompaniji. U firmi radi oko 200 ljudi, a direktor je vrlo stroga osoba. U kompaniji postoji ceo spisak pravila i propisa. Ako slučajno prekršiš neko, počinje “pranje mozga”. Trudimo se da ne idemo do šefa bez potrebe i da ga ne uzrujavamo. Da mogu, promenio bih posao, ali tražiti novi je prava stvar.
I tako je jednog dana šef pozvao našu koleginicu Svetlanu (samojednu majku) kod sebe. Nakon polučasovnog razgovora, izašla je sva u suzama i sa drhtavim rukama. Kolege su je smirile, a ona nam je ispričala šta se dogodilo. Pre godinu dana desila se tragedija — njen sin (7 godina) se razboleo i dijagnostikovana mu je onkologija.
Provela je godinu dana lečeći ga u najboljoj klinici u zemlji. Lečenje nije pomagalo i morali su da idu u Nemačku, što je zahtevalo novac.
Potrebno joj je bilo 2 miliona grivna, pa je počela da traži kupce za svoj stan. I tada je šef pozvao kod sebe i u kancelariji joj dao ček na 2 miliona za lečenje u Nemačkoj, zajedno s otvorenom godišnjom odmoru.
Šef, za koga smo svi mislili da je bezdušan, pomogao joj je iz svog džepa. Razumem da se tako nešto događa, ali da se pomogne običnom zaposlenom — to je nešto drugo. Nakon svega, počeli smo da ga poštujemo.
Možete da ne verujete, ali sve se desilo baš tako. Šef nije tražio nikakve papire ni potvrde od Svetlane. Svetlana je već sa sinom u Nemačkoj, a mi je svi u kolektivu čekamo. Želimo njenom sinu brz oporavak.
