Kolja je izuzetno razvijen dečko, a lekari mu daju šansu za ozdravljenje, potreban mu je stalni nadzor, ali mi sa mužem radimo i ne možemo uvek biti tu. Zbog toga smo odlučili da angažujemo dadilju za sina, više od mesec dana smo tražili odgovarajuću osobu, ali niko nas nije zadovoljavao.
Živeli smo u izobilju, dvokatna kuća je uvek bila čista, a tražili smo osobu koja bi pomagala ne samo sa sinom, već i oko kućnih poslova. Na neki period smo zamolili rođaku da pazi Mikolu dok smo mi bili na poslu, ali ona nije mogla da radi dugoročno. Jednog dana, vraćajući se sa posla, ugledali smo stariju ženu na stanici ispred naše kuće. Na ulici je bila mećava, a jadna žena je sedila na hladnom i smrzavala se. Muž je predložio da stanemo i povedemo je, a ja sam ljubazno pristala. Izašli smo iz auta i videli njene uplakane oči.
– Dobar dan.
Poslednji autobus je već otišao, bespotrebno sedite ovde, samo se smrzavate, – rekao je muž.
– Sine, ja ne čekam autobus, samo nemam gde da idem… Ćerka me je izbacila iz kuće, a stariji sin je otišao na zaradu, njegova žena me ne voli i ne želi ni da me vidi.
Već ništa ne čekam, samo sedim i razmišljam šta sam zaslužila za ovakvo ponašanje svoje dece.
Mi sa mužem smo se pogledali i ćutke odlučili da povedemo nepoznatu ženu kod sebe, iz nekog razloga je od prvog pogleda izazvala poverenje.
– Znate šta, vi ste već čekali – pozivamo vas da dođete kod nas, imamo puno prostora u kući, i baš tražimo dadilju za našeg sina, on je u invalidskim kolicima, potrebno mu je negovanje, a i oko kuće ćete nam pomoći, – rekla sam.
Baba je pogledala nas ljubaznim pogledom i predstavila se kao Nina Petrovna. Na putu do kuće, baba Nina je ispričala da je sama podigla dvoje dece, stavila ih na noge. Starija ćerka se udala mlada i rodila joj tri unuka, njen muž je nikada nije voleo i uvek se svađao sa ženom zbog nje. Sin babe Nine je našao ženu koja je odmah postala glava porodice, nije volela svoju svekrvu i nije dozvoljavala mužu da komunicira sa njom.
Poslednja godina za penzionerku je bila teška, jer je prešla kod ćerke, a njen muž je vređao ženu, gledao je s prezirom i govorio da ih samo jede. Jutros, baba Nina nije izdržala, kada su joj ćerka i zet počeli zamerati za sve njihove probleme, izbacili su je iz kuće.
Bilo mi je žao žene, jer sam videla da ima dobro srce.
Naš Kolja se odmah sprijateljio sa babom Ninom, ona je ranije radila kao učiteljica matematike, pa je znala kako da se postavi prema deci. Dali smo joj prostranu sobu i svakog meseca joj plaćali platu za brigu o sinu i kućne poslove. Baba Nina je postala punopravni član naše porodice; Mikola je zvao “babo”, zajedno su šetali, vodila ga je na sekcije.
Bili smo prijatno iznenađeni kada je naš sin ustao na noge, a sve zahvaljujući babi Nini, ona je svaki dan vežbala sa njim, motivisala ga. Od prvog susreta prošle su dve godine; deca babe Nine su nekoliko puta dolazila kod nas, izvinjavali se majci. Ona im je oprostila, ali nije želela da se vrati, govorila je da je sada njena porodica – mi.
