Živela je na selu, nedaleko od njega. Autobus je išao dva puta dnevno — u šest ujutro i u četiri popodne. Morala je da ide prvim autobusom, jer nije želela da ostane kod sina zbog njegovog odnosa sa njenom snajom Oksanom.
Imala je jedan problem — autobus je dolazio u grad rano, a sin i snaja su obično tada još spavali. Morala je da sedi na klupi i čeka do osam ujutro. Snaja je dočekivala neprijateljski. — Šta vam, Natalija Fedorivna, nije udobno u svom selu? Vi ste stara osoba, treba da mislite o svom zdravlju. A i naš dolazak je vrlo neprikladan. Bilo bi lepo da ste nas obavestili pre nego što ste došli. Natalija se udala sa dvadeset godina. Njen budući muž je bio pet godina stariji od nje i nedavno je, nakon što je završio poljoprivredni institut, počeo da radi kao mehaničar u kolhoznom garažu. Natalija je radila kao upravnik kolhozne magacine. Jednog dana, dok su bili u klubu na plesu, prišao joj je simpatičan momak i pozvao je da otpleše sa njim.
— Sasha, predstavio se on. Tako su se upoznali, a nakon plesa su ih čekali lokalni momci. — Mehaničar, ti, šta pratiš naše devojke? Ovde ima ko da prati, — rekao je najspremniji među njima. — A možete li da napišete prijavu …., — odgovorio je Sasha. — U dva primerka ……. Razmotrićemo je za sedamdeset dva nedeljna, — dodao je nakon pauze. Momci su ostali da stoje, verovatno probavljajući ono što su čuli.
Venčanje je bilo skromno. Osim muževe mlađe braće, koja je nakon završetka fakulteta upravo postavljena na mesto načelnika odeljenja za komunalne usluge u gradu, niko od njegovih rođaka nije bio prisutan. Oba roditelja Natalije su radila u kolhozu kao obični radnici.
Sto su postavili u kući njenih roditelja. Pozvali su najbliže ljude, među kojima je bio predsednik kolhoza, koji im je predao ključeve od kuće koju su Sashi dali kao stručnjaku. Godinu dana kasnije, Nataliju su odvezli da rodi. — Čekam blizance, ispratio je muž, rekao je. Oboje su sanjali o dvoje mališana — dečaku i devojčici. Porodajni su prošli normalno, rodio se dečak. Posle dve sata, doneli su Nataliji njenog izgladnelog sina.
Kada ga je nahranila, u sobu su ušli lekar i šef odeljenja, Vera Vasiljevna. Šefica je bila dobro upoznata sa roditeljima Natalije. Pre nego što je otišla na medicinski fakultet, živela je sa roditeljima u istom selu, bili su komšije. — Danas je jedna mama rodila sina i napisala odustajanje. Imala je isteričan napad i otišla. Nismo mogli da je ubedimo. Dečak je zdrav i veoma lep.
Onda je tiho pitala, zar vi niste želeli blizance? Možda biste uzeli ovog mališana? Bilo bi šteta da ga šaljemo u sirotište. I vaš muž je odrastao u dečjem domu. Mislim da neće da se protivi. A mi ćemo da obavimo sve kao da ste rodili blizance. Posle je dodala: — Ako ne želite, možemo da obavimo usvojenje zvanično.
Ali za to je potrebno mnogo vremena, a detetu će biti teško. I ne zna se da li će ga uopšte dati vama. Vera Vasiljevna je bila dobar stručnjak i zaista divna osoba. Možda zato što je dobro poznavala porodicu Natalije, obratila joj se sa ovom nezakonitom ponudom. Možda su ljudi tada bili drugačiji, humaniji.
Natalija nije mogla da izgovori ni reč, od preplavljenosti osećanjima. — Razmisli, kasnije ćeš nam zahvaliti, — dodao je lekar. I oni su otišli. Uveče je u bolnicu došao Sasha. — Znam šta znači dečji dom. Neka obave sve kao da ste rodili blizance, — odlučio je. Na dolazak žene sa blizancima, Sasha je došao sa „Volgom“. Uradio je to sa velikim buketom ruža za ženu, šefici je dao bocu šampanjca i kutiju bombona, a onda je uzeo oba mališana u ruke.
— Sedi, Majko heroju! — našalio se, — predsednik je rekao da uzmem svoj automobil. Vozač je otvorio vrata pred Natalijom: — vožnja sa vetrom, kao kraljicu! Odlučili su da sina nazovu Pavlom, a usvojenog Petra, po apostolima, jer su obojica rođena 12. jula. Deca su rasla različita. Dok je Petar bio nežan dečko, Pavle je bio hrabar i neposlušan.
Obojica su završila školu u svom rodnom selu, obojica su upisali visoke škole. I niko od njih nije znao da je jedan od njih usvojen. Marina, Petrova žena, bila je ljubazna žena i nikada nije oslovljavala svekrvu osim sa „mama“, prema njoj je pokazivala poštovanje. Dok je Oksana, Pavlova žena, oslovljavala je samo po imenu i prezimenu, tretirajući je sa očiglednim prezirom.
Živeli su u gradu, dvadeset minuta vožnje autobusom. Živeli su zajedno, unuku je bilo petnaest godina. Poslednji put su posetili nju pre pet godina, kada je preminuo Sasha. Petar je živeo u Kijevu, ali su je svakog leta posetili. Dolazili su svi zajedno, sa oba unuka. Kada je preminuo Sasha, Marina je rekla: — Mama, dođite da živite kod nas, šta ćete da budete ovde sami.
Još više sada, u svom domu. Biće teško bez tate. — Dok noge hodaju, živeću još, a videćemo, — odgovorila je. Natalija je sedela na klupi ispred Pavlove kuće, čekala je da se svi probude. Tačno u osam ustala je i otišla na drugi sprat, prisluškivala je iza zatvorenih vrata. Iza vrata je bilo tiho. — Još spavaju.
Sedeću ovde na stepenicama, — odlučila je i sela na stepenice. Otprilike pola sata kasnije, zvučala su vrata i Pavle je izašao na stepenište. — Mama, opet ti? Oksana i sin su otišli na odmor u Tursku. A ja moram hitno na sastanak sa klijentom. Nema nikoga kod kuće. Uzmi taksi i idi kući, večeras ću da te zovem, — i dao joj je dvesta grivna, zaboravivši pri tom na njen rođendan.
Zaboravio je i na to da ona nikada nije imala telefon. Natalija je plakala na autobuskoj stanici do večernjeg autobusa. Kada je stigla kući, primetila je pored svog doma automobil. Sin Petar je popravljao trijem, unuci su lomili drva, Marina je pekla pogačice. Sto je bio postavljen do njenog dolaska. — Srećan rođendan, mama, — pozdravili su je sin i snaja.
— Živi dugo, baba, — dodali su unuci uglas. Uveče, nakon svečane večere, kada su snaja i unuci otišli da spavaju, Natalija je prišla sinu i rekla: — Petya, želim da se pokajem pred tobom. Mi sa tvojim tatom nismo tvoji biološki roditelji. Ti si naš usvojeni sin. Oprosti nam. — Znam, mama. Još u 10. razredu sam saznao, „dobri“ ljudi su mi rekli. Ali nisam želeo da vas brinem, pa nisam ništa pitao, — ljubazno je odgovorio sin. — Za nas sve, ti ćeš uvek biti kraljica, — dodao je, podsećajući je na davno zaboravljene reči vozača „Volge“.
